Настанак Руна
Све у животу и у читавом Свемиру се дешава у циклусима и цео живот и читав Свемир настаје у садејству принципа Црнбога и Белбога. Све Руне настају између њих.
Ова два принципа су врхунци циклуса. Када смо на планетарном нивоу били близу Белбога, тада је свет изгледао потпуно другачије него данас. У древним временима, није био потребан одређени начин комуникације између људи и Богова, јер су они комуницирали мислима и срцем. То је био висок ниво разумевања, где су се разумели целим бићем у целовитом преношењу осећаја. Човек је био део целине а целина је одражавала његова стања и потребе.
Како се циклус одвијао и систем у коме живомо се одаљавао од извора и принципа Белбога, као и од својих Богова, тако је расла деградација људског рода а разумевање између Бога и људи је постајало знатно лошије.
Циклус је одмицао и све се виже приближавао другом принципу Црнбога па се мењао и правац развоја који је човека отуђио још више од природе. Постављајући се на позицију „господара“, човек је почео да експлатише природу. Одвајајући се од природе одвајао се и од Бога прихватајући неке нове моделе који до тада нису били у употреби. Уведена је институција храма, као места са кога је комуницирао са Богом. Јасно је учврстио своју позицију преко свештеника као посредника у тој комуникацији. Поставио је крања као неког ко контролише и њега и вештачки систем. Увео је новац, као вештачко средство за размену између људи.
Свако ко изучава живот види да се сваки природни принцип примењује на свим нивоима и да у зависности од нивоа на којем доживљава своју манифестацију, трпи промене али суштина остаје иста.
Тако на пример принцип“Црнбога“ који је „одраз у огледалу“ природног принципа Белбога, не може да створи ништа ново али већ створено може да преслика и да копира креацију у циљу опстанка. Да користи туђе ресурсе , зарад своје добробити, да паразитира.
У материјалном свемиру постоје оваква бића. Та бића су празитске структуре и оне су у човеку виделе изузетан ресурс, који може бити експлатисан само деградацијом и губитком јединста са Богом и Природом.
Тако су у том циљу понудили човеку технолошки развој као замену за оно што је добијао од Бога. Све ово је човека увело у похлепу, одвојеност, ратове и то је цивилизација коју имамо. Већ тада је неразумевање између човека и Бога постало толико велико да су Богови човеку спустили Руне као вид комуникације и последње средство као струне којима ће одржавати контракт са својим извором.
Свет у којем живимо
Телевизија, разна технолошка решења и већина онога што нам нуди савремени свет је оне друге природе и својом вибрацијом подржава све оно што је у супротности са нама, нашом природом и нашим генима.
Када наша пажња падне на нешто, тада се наша вибрација усклађује са предметом пажње и ако је њена природа другачија од наше, ми се удаљавамо од самих себе. Уз знање одакле смо и којем Божијем јату припадамо, можемо заузети улогу коју ситуација налаже али и да не заборавимо ко смо и где нам је место. Увучени сопственом пажњом у тај туђи свет не остајемо ни секунд дуже од онога колико нам је потребно и враћамо се назад у стања која нас спајају са извором а то су срећа и дубоки мир.
Систем у којем живимо је циљано препун ствари које су осмишљене не само да одвуку нашу пажњу, већ да је вежу за оно што нас црпи и краде нашу виталну енергију.
Ако човек зна коме припада, познаје природу свог Рода, онда пошто упозна себе, своје осећаје, своје порекло, онда зна и чега треба да се клони. Уколико не поступа овако, биће апсорбован од стране система у који је улетео. Везан нитима за све оно што му не треба настаје заборав и губитак идентитета. Мокош га је вазала својим нитима и судбина му је запечаћена. Тако везан за туђи систем, дубоко тоне у заборав.
Утицај човека на околину
Човек на окружење активно утиче. Својим мислима креира реалност. Након мисли, стоје речи. Када нешто кажемо ми изазивамо утицај на околину и спољашњи свемир. Ако не ширимо своје знање, мисли се слабо мењају и изазивају навику која прераста у нашу судбину.
Утицај околине на човека
Деловање Божије воље или природних сила, није насумично и неконтролисано, и не одвија се независно од нас. То деловање је директна подршка онога што је у нама. То је савршена креација односа наших унутрашњих енергја и спољних енергија природних сила.
Осим материјалног света,постоје и други светови. Размена између нас и других светова постоји. Размена са Боговима се врши сваки пут када смо креативни и срећни. Размена са паразитима се врши сваки пут када смо везани и спутани.
Руне као посредник између светова
Овакав приступ животу имали су наши преци који су водили рачуна и уважавали мисао и реч. Имали су свест о томе да да спољне силе не само да имају сталан утицај на нас већ могу да буду комунициране. Кроз комуникацију са Рунама, човек гради однос са њима и увиђа да стоји испред ризнице космичког знања. Применом основних и уаглашавањем са Рунама, човек поново постаје део целине. Руне нам кроз дружење преносе знање језиком који најбоље разумемо. Људи се разликују, па се тако разликује и језик унутрашњих симбола од особе до особе. Зато ће свака Руна пренети знање језиком наше унутрашње симболике.
Из овога видимо да смо дошли од некуд и да требамо тамо и да се вратимо. Наша вибрација је слична изворној вибрацији. Више није иста јер смо били под утицаје деградације али изворној вибрациј треба да тежимо. Помоћу Руна се враћамо нашој изворној вибрацији. Преко Руна добијамо моћ трансформације и упознајемо вољу Богова. А наша воља постаје једнака Божијој сваки пут када смо срећни. Зато су Руне најприроднији пут ка животној срећи, најбржи и најделотворнији пут сазревања, самоисцељења и магије.
Сврха овог предавања је да се прпозна потреба за променом. За све оне који овај приступ препознају свој, и буду спремни да се томе посвете, могу ми се обратити за информације о радионицама и семинарима.